U maju 2016. godine NLP mi je zadavao dosta briga. Jedan deo sertifikacije praktičarskog nivoa NLP treninga bila je odbrana prezentacije na temu „NLP i ja“. Naravno, da bih odbranila prezentaciju morala sam prvo da je napravim, a da bih je napravila trebala mi je tema o kojoj bih mogla nešto da kažem. A umesto pregršti ideja i divnih asocijacija na pomen NLP-a u mojoj glavi je bila praznina. Zadatak je bio da predstavimo grupi način na koji je NLP uticao na nas, šta je u nama promenio, pokrenuo, gde ga i kako primenjujemo. A meni se činilo da se u mom slučaju baš ništa nije promenilo, osim što sam poslednjih 8 meseci po jedan vikend mesečno ustajala ranom zorom, kad sav normalan svet spava, putovala za Beograd, tamo su me po ceo dan maltretirali i terali da radim kojekakve vežbe (tj. tehnike), vraćala sam se kući polumrtva od umora i za sve to još i lepo platila. Ukratko, protraćen vikend, neispavanost, umor i prazan novčanik – to su bili najvidljiviji rezultati. Mada, ruku na srce, primetila sam negde posle 4-5. vikenda da se bolje osećam dok se posle treninga spuštam Nemanjinom ka autobuskoj stanici. Bila sam lepo raspoložena, veselija nego inače, opuštenija. Ali, to sam objašnjavala time da sam srećna što idem svojoj kući, ja sam „kućni“ tip, volim da budem kod kuće i srećna sam što se vraćam (da sam išla na neki dug i dalek put, pa da razumem toliku sreću zbog povratka, ali ja sam išla čitavih 100km od kuće, odlazila ujutru, a vraćala se uveče, ali dobro – ima nas raznih). Znači, neke promene je ipak bilo ali ja je nisam odmah prepoznala ili je nisam sebi priznavala.
Mučila sam se dobar deo maja sa prezentacijom. Tražila na internetu prezentacije drugih praktičara, čitala ih, razmišljala da prekopiram nečiju prezentaciju ili da od više njih napravim svoju. Razmatrala sam redom sve teme koje smo obrađivali, koja je najlakša, koja je najzahvalnija, o kojoj ima najduže da se priča i nijedna mi nije odgovarala. Nijedna nije bila moja. Rešila sam da se pouzdam u dobru volju trenera, položila sam test, redovno dolazila, valjda će to imati u vidu i progledati mi kroz prste. Još jednom ću se izblamirati pred grupom, ali preživeću. Oni će to ionako pre ili kasnije zaboraviti, a ja ću ipak, bar se nadam, dobiti sertifikat.
I onda kada sam iscrpela sve ideje i bila u potpunom mraku, javila mi se moja tema, moja NLP priča. Ja je nisam primetila, a ona je već neko vreme bila tu, bila je pored mene i čekala da je vidim. Na prezentaciji sam govorila o tome kako mi je NLP pomogao da se rešim ljutnje. Ljutnja je bila moja stara drugarica, uz mene je bila čitav moj život. To je emocija koju sam najčešće osećala prosto je bila deo mene. Ali, moj novi prijatelj NLP, mi je pomogao da zaboravim ovu drugaricu, da je pustim da ide svojim putem, a ja svojim. Sretnemo se nas dve ponekad, kao kada se mimoiđete sa prolaznikom na ulici, ali to više nije kao pre. Nije to više prijateljstvo, sada je to poznanstvo. Da ljutnjo, prepoznajem te, sećam te se, ali idem sada drugim putem. Priča o mom oslobađanju od ljutnje je moja prva velika NLP priča.
Putovanje se nastavlja
Istina je da ja malo sporije shvatam, ali kada nešto shvatim, stvarno shvatim. U maju 2016. godine shvatila sam da NLP deluje čak i na mene, da od njega imam koristi, da sve ono što sam slušala prethodnih 8 meseci nisu prazne priče. I rešila sam da nastavim, idem na master. To je opet značilo 8 vikenda i jedan za sertifikaciju putovanja za Beograd, ustajanja u 6 ujutru, truckanja u autobusu, vežbanja raznih čudnih vežbi i sreće kada se vraćam Nemanjinom ka stanici. Ipak, bilo je malo drugačije, malo sam lakše ustajala ujutru, vožnja je brže prolazila, nije mi bilo baš toliko mučno da radim vežbe (mada i dalje više volim kada trener priča, a ja slušam), ponedeljkom ujutru sam bila prilično odmorna i moram da priznam i to, malo me kopkalo šta ćemo to raditi sledeći put. Neko bi možda pomislio da sam jedva čekala sledeći modul (možda i jesam ali to je zato što sam znala da je kraj bliže – bar sam tako sebi govorila). Sertifikacija na masteru mi nije bila nikakav problem, prošla je lagano, lako sam odabrala temu, napravila prezentaciju, bila sam opuštena i smirena dok sam govorila pred grupom, kao da je sve išlo samo od sebe.
A pred kraj mastera, tamo negde u martu, desilo se nešto čudno. Odlučila sam da odem na trenerski trening. Držanje NLP edukacija mi nikada nije bio cilj, nije ni sada, čini mi se da neće biti ni u budućnosti (mada više ništa ne tvrdim izričito). Pa šta onda ja tražim na trenerskom NLP treningu? Obrazloženje je da želim da na taj način unapredim posao koji već radim – da bolje i kvalitetnije držim radionice đacima u školi. Da li ovaj razlog opravdava sav napor kome se izlažem tokom trenerskog treninga? Da za entuzijaste, za ljude zaljubljene u svoj posao. Da li ja spadam u te ljude? Pa, ne baš. Pa zašto onda idem svakog trećeg vikenda od novembra do sredine aprila u Beograd, ustajem u cik zore, radim „glupe“ vežbe, ceo Uskršnji raspust (a to je bilo 10 dana) provodim kao student učeći i pripremajući se za sertifikaciju od ujutru do uveče? Zašto? Zato što se u meni nešto pokrenulo, nešto što traži još, još rada, još vežbi, još poboljšanja. Ne volim da ostavljam nedovršene poslove, nerešene. Ako NLP edukacija traje tri godine, a ja sam već završila dve, zašto ne bih završila još tu jednu preostalu? Nema razloga da je ne završim. I tako sam je završila. Da se ne bih pitala šta sam propustila, šta nisam čula, videla, doživela, a drugi jesu, da se ne bih osećala uskraćeno. Trenerski trening mi je pomogao da bolje razumem sebe u nekim aspektima, da shvatim kakvi mi, kao polazniku edukacije, treneri odgovaraju, a kakvi ne i da ako budem trener kakva treba da budem. Pomogao mi je i da neke uobičajene, svakodnevne situacije počnem da posmatram iz drugog ugla. Nije mi bio prijatan kao master, primoravao me je da više nego što želim izađem iz svoje zone komfora (što mi baš i nije omiljena aktivnost), ali mi je bio koristan.
Kraj putovanja nije ni na vidiku
Šta sada kada je i trenerski trening završen? Sada me čeka gomila knjiga, što elektronskih, što štampanih, vežbanje, rad, primena svega onoga o čemu sam tri godine učila. Ima još edukacija, našla sam bar 5-6 zanimljivih, a nisu ni mnogo zahtevne, uglavnom kraće traju. Sada se moja NLP priča nastavlja, imam ideju u kom pravcu bi trebala da se razvija, ali ako nešto drugo iskrsne, spremna sam na promene. Čini mi se da tema „NLP i ja“ ne bi bio dobar naziv za film (film kratko traje). Ona više podseća na one beskrajne latinoameričke serije od hiljadu epizoda. To je priča koja nema završetak. Kada kročite u NLP, on postaje vaš pratilac do kraja, nikada Vas neće ostaviti same, ih nekoliko minuta govorila na temu „NLP i ja“, sada mogu da pričam satima. Mogu da pričam o manjim i većim uspesima, manjim i većim promenama, o jasnim i pravim putevima i stranputicama. I pričaću vam, biće prilike. Ali, ono što me interesuje je – kakva je vaša NLP priča, šta biste vi ovorili na temu „NLP i ja?“ uvek će biti tu da vam pomogne. U maju 2016. godine nisam mogla da smislim šta bih nekoliko minuta govorila na temu „NLP i ja“, sada mogu da pričam satima. Mogu da pričam o manjim i većim uspesima, manjim i većim promenama, o jasnim i pravim putevima i stranputicama. I pričaću vam, biće prilike. Ali, ono što me interesuje je – kakva je vaša NLP priča, šta biste vi govorili na temu „NLP i ja“?
