Postoje ljudi koji zrače, daju nam energiju, volju, njihovo dobro raspoloženje kao da je zarazno. Uvek su dobro, uvek im je lepo, zadovoljni su. I kada prolaze kroz neku teškoću sigurni su da će se sve lepo završiti. A, postoje i ljudi kojima je sve uvek crno, sve je loše i biće još lošije, ništa im nije po volji. Razgovor sa njima najčešće nije prijatan, u tren oka mogu da vam pokvare raspoloženje. Iako žive u isto vreme i na istom mestu, ovi ljudi kao da žive u različitim svetovima – prvi u srećnom i sunčanom, a drugi u tužnom i mračnom.
Zašto dolazi do toga da ljudi iste stvari, iste okolnosti kroz koje prolaze, iste uslove u kojima žive doživljavaju na sasvim različit način? Da bismo ovo razumeli moramo da kažemo osnovne stvari o tome kako svako od nas stvara svoj sopstveni svet u kome boravi.
Svoja iskustva stvaramo na osnovu informacija koje nam dolaze iz spoljašnjeg sveta. Spoljašnji svet (sve što je van nas) opažamo čulima – vidom, sluhom, mirisom, ukusom i dodirom. Ono što vidimo, čujemo i osetimo stvara unutrašnju reprezentaciju spoljašnjeg događaja (malo komplikovano i dugačko ime koje ću skratiti na „unutrašnja reprezentacija“). Ta unutrašnja reprezentacija može da se javi kao mentalna slika, unutrašnji glas ili zvuk, osećaj ili osećanje. Na primer, kada čuje reč „more“ neko će odmah da vidi sebe kako uživa na plaži, neko čuje šum talasa, neko oseća vreo pesak pod tabanima, a nekoga preplavi osećanje opuštenosti i bezbrižnosti. Međutim, neko drugi će na izgovorenu reč „more“ da vidi sebe sa brdom kofera, oznojenog i umornog kako čeka prevoz koji kasni, neko čuje nesnosnu buku i muziku iz kafića, neko oseti svrab po telu kao da su ga komarci izujedali, a neko postane nervozan i napet, dok neko treći, na reč „more“ neće imati nikakvu reakciju, biće mu svejedno.
Da ponovimo, informacija iz spoljašnjeg sveta koju smo opazili čulima stvara unutrašnju reprezentaciju. Ali, put od spoljašnje informacije do unutrašnje reprezentacije nije direktan i prav. Između njih se nalazi niz filtera koji ovu informaciju transformišu, menjaju, prerađuju i, na kraju, dovedu do toga da naša unutrašnja reprezentacija bude baš takva kakva je. Filteri menjaju informaciju i stvaraju unutrašnju reprezentaciju na osnovu koje mi stvaramo svoju realnost, svoj doživljaj sveta, svoju mapu sveta.
Svi imamao iste filtere, oni rade po istom principu, ali dovode do sasvim drugačijih rezultata, pa zbog toga jednu istu stvar različiti ljudi opažaju i tumače na različite načine. Od ključnog značaja je da razjasnimo da su ovi filteri NESVESNI i da deluju AUTOMATSKI. Tek kada ih osvestimo dobijamo mogućnost da utičemo na njih, do tada smo igračka u njihovim rukama.
U prvom redu filtera su tri osnovna fultera: brisanje, uopštavanje i izvrtanje. Zatim još dublji i skriveniji su: metaprogrami, pa vrednosti i uverenja, odluke, sećanja i stavovi. O većini njih će biti reči u zasebnim tekstovima.
U začaranom krugu
Informacije iz spoljašnjeg sveta primamo čulima, filteri je prerade i stvore našu unutrašnju reprezentaciju. Ta unutrašnja reprezentacija u nama pokreće unutrašnji dijalog (sve ono što kažemo sami sebi, što pomislimo na prvu loptu, što nam u trenutku padne na pamet, bez obzira na to da li je pozitivno ili negativno po nas).
Unutrašnji dijalog koji vodimo sa sobom pojačava našu unutrašnju reprezentaciju i uvodi nas u određeno stanje (skup misli, osećanja i telesnih zbivanja u određenom trenutku, tj. sve ono što se u nama dešava).
Stanje u kome smo ogleda se u odgovarajućij fiziologiji (telesnom stavu, pokretima i disanju).
Fiziologija opet pojačava stanje u kome smo, koje ojačava našu unutrašnju reprezentaciju, koja osnažuje naš unutrašnji dijalog…
Drugim rečima, ušli smo u začarani krug iz koga je teško izaći. Posledica dejstva ovog začaranom kruga je određeno ponašanje, postupak, ono što radimo, ono što preduzimamo ili ne preduzimamo.
Naše ponašanje utiče na spoljašnje događaje i na odnos drugih ljudi prema nama. Sada te nove informacije iz spoljašnje sredine (karakteristike događaja, postupci drugih ljudi) prolaze kroz filtere i sve se ponavlja. Do kada? Do u beskraj ili dok ne upoznamo ovaj mehanizam i ne odlučimo šta ćemo da menjamo.
Primer
Da zamislimo sledeću situaciju – šef vam je poslao poruku da odmah dođete u njegovu kancelariju. Čim ste videli poruku, u ušima vam odzvanja njegova kritika sa prethodnog razgovora, govorite sebi da će sada biti još strašnije, želudac počinje da vam se steže, ubrzano dišete, osećate bes, a šefove reči odzvanjaju sve jače i sve zlokobnije u vašoj glavi. Kada ste stigli do kancelarije, već ste bili besni i svašta ste šefu sručili u lice, dok vas je on zabezeknuto gledao. Šta mislite kakva može biti njegova reakcija? Zar ne bi bilo bolje da na onu istu poruku reagujete drugačije, recimo ovako – setite se da je prethodni razgovor bio napet ali da se kasnije sve smirilo, kažete sebi da ćete danas biti smireni, skoncentrisani i da ćete držati konce u svojim rukama, onaj prethodni razgovor je ipak bio vrlo korisan za vas, osećate se sigurno, smireno dišete, misli su vam jasne, potpuno ste pribrani, ulazite kod šefa u kancelariju i razgovarate kao dve zrele odrasle osobe. Na koji od ova dva načina želite da reagujete? Koji je bolji po vas?
Zaključak
Nekada se osećamo kao hrčak koji neprestano okreće svoj točak, ali se ne pomera sa mesta? Do kada ćete se vrteti u mestu? Dok ne prekinete petlju između unutrašnje reprezentacije – unutrašnjeg dijaloga – stanja – fiziologije – ponašanja – unutrašnje reprezentacije. Jedna od ovih tačaka mora biti najslabija i najzgodnija za promenu. Da li ćete da promenite tok vašeg unutrašnjeg dijaloga ili da pokušate da nađete neko resursivnije stanje ili ćete fiziologijom da utičete na promene…Ne znam, vi odaberite. Ali, da biste mogli išta da promenite neophodno je da prvo osvestite i upoznate ovaj mehanizam. Zatim sledi rad, rad i rad. Rad na poboljšanju sebe, na razvijanju onog pozitivnog i umanjenju negativnog. Ne postoji jedan univerzalan put koji bi važio za sve ljude i sve vrste teškoća i koji bi vam garantovao uspeh. Postoji mnoštvo puteva od kojih vi treba da nađete svoj, onaj koji će vas dovesti do onoga što vi želite. Do tada, obratite pažnju na sebe, gledajte, osluškujte, osećajte šta se dešava u vama. Upoznajte se sa svojim začaranim krugom, šta ga izaziva, kako izgleda svaki njegov deo, pokušajte da menjate ono što vam se čini najlakšim, pa posmatrajte i analizirajte posledice. Budite otvoreni za novine. Naćićete način da izađete iz svog začaranog kruga. Ako su mogli drugi, možete i vi. Samo treba da krenete.
