Šta vam prvo padne na pamet kada čujete reč „razvod“? Šta prvo pomislite? Šta prvo osetite? Da li osetite da vam je neko zario nož u stomak, da nemate vazduha, da li vas obuzima strah, bes, tuga, povređenost? Možda ne osećate ništa, sve vam je ravno? A možda, osećate olakšanje, slobodu, kao da vam je ogroman teret pao sa ramena?
Ako samo pominjanje jedne reči može da izazove sva ova osećanja, zamislite koliko su jaka osećanja koja izaziva ceo ovaj proces, dok se odigrava, dok ga doživljavate. Ali, razvod ne proživljavate burno samo vi i vaš bračni partner. Podjednako burno ga proživljavaju i deca. Sad ćemo se baviti osećanjima koja razvod roditelja najčešće izaziva kod dece.
Strah od napuštanja od strane roditelja
Strah od napuštanja se po nekim podacima javlja kod ¾ dece. Jedan od roditelja koji je do juče bio stalno tu, sada je otišao, dete ga povremeno viđa ili ga ne viđa uopšte. U očima deteta roditelj ga je napustio. Ako ga je napustio jedan roditelj (a po detetovom mišljnju jeste), šta sprečava i drugog roditelja da i on napusti dete? Po detetovom mišljenju – ništa. Dete živi u neizvesnosti i strahu da će opet biti napušteno. Kako ćete razuveriti dete i dokazati mu da ćete vi uvek biti uz njega? Razgovorima na temu razvoda i novih porodičnih odnosa, iskrenim i otvorenim, prilagođenim uzrastu deteta i bez opanjkavanja i vređanja odsutnog roditelja. Uz to, neophodno je i da na delu pokažete detetu da ste uz njega – posvetite mu vreme, pratite ga i budite uključeni u njegov život (treba da znate kako i sa kim provodi vreme, šta mu se dešava van porodice), kada nešto dobro uradi pohvalite ga, kada pogreši budite uz njega dok ispravlja grešku. I najvažnije, budite strpljivi. Prevladavanje ovog straha traži vreme.
Zabrinutost
Deca u toku razvoda braka brinu, jako brinu. Brinu za roditelja koji je otišao – gde je, šta radi, kako živi… Brinu i za roditelja sa kojim su ostali – kako će sada živeti, gde će živeti, od čega će živeti… Starija deca često brinu i zbog finansijskih problema sa kojima se prodica posle razvoda najčešće suočava. Brine ih i promena stana, prelazak u novu školu ako po razvodu dolazi do promene mesta stanovanja. Ako ne menjaju mesto stanovanja, brinu kako će okolina reagovati, kako će ih drugovi posmatrati… Ovo osećanje zabrinutosti je potpuno normalno. Razvod unosi velike promene i nepoznanice u život deteta i zabrinutost je očekivana. Kako dani budu prolazili i porodica se navikavala na novi način života, briga će se smanjivati i na kraju nestati.
Tuga
Osećanje tuge može da bude veoma jako. Razvod predstavlja gubitak, a svaki gubitak je praćen osećanjem tuge. Ovaj gubitak nije ni mali niti privremen. On je ogroman i trajan i detetu treba vreme da odtuguje, odboluje, otpati. Mogu se javiti i različite psihosomatske tegobe – nesanica, bolovi u stomaku, glavobolje, pad imuniteta… Iako su tužni i pate, u dečjim glavicama uglavnom postoji jedan tračak svetlosti, jedna nada o kojoj nekada govore, mada češće ćute – nada da će se roditelji pomiriti. Nemojte im davati povoda i ohrabrivati ovu nadu ako ste sigurni da do pomirenja neće doći. Bolje je da od početka znaju šta ih čeka, nego da se nadaju i očekuju nešto, njima mnogo važno, što se neće desiti jer suočavanje sa realnošću i gubitak ove nade opet izazivaju osećanje tuge.
Usamljenost
Osećanje usamljnosti može da bude izraženo u ovom periodu. Jedan roditelj je otišao, a drugi je preokupiran sopstvenim problemima ili su, što je najgora moguća varijanta, oboje zauzeti međusobnim sukobima, a dete se oseća kao da je samo na svetu. Može da oseća da ga niko ne razume, da se razlikuje od drugih. Druženje sa decom čiji su roditelji razvedeni i koja su prošla kroz ceo ovaj proces može da pomogne. Dete od njih može da dobije podršku, savet, utehu, razumevanje. Važno je da znamo da je neko uspešno prevazišao loše iskustvo koje se i nama baš sada dešava, to nam daje snagu da budemo jači i da istrajemo.
Odbačenost
Osećanje odbačenosto je skoro obavezan pratilac razvoda. Dete smatra da ga je roditelj koji odlazi napustio, odbacio, da mu ono više nije važno, pa i da ga taj roditelj više ne voli. Roditelji svojim ponašanjem mogu jako da podstaknu ili umanje ovo osećanje. Ako roditelj koji je otišao ne kontaktira sa detetom ili su kontakti retki i neredovni, ako između njega i deteta nema emocionalne topline, dete se učvršćuje u uverenju da je odbačeno. Ako je kontakt sa roditeljem koji je otišao redovan i kvalitetan, dete će mnogo brže i lakše prevladati osećanje odbačenosti i prihvatiti novonastalu situaciju. Niko ne može da prisili roditelja da kontaktira sa detetom ako roditelj to ne želi i to je situacija koja je za dete veoma bolna. Jedino što ostaje detetu je da prihvati realnost, da se suoči sa tim kakav mu je roditelj i da potrebu za prihvatanjem i privrženošću ostvari u odnosu sa drugim roditeljem i srodnicima.
Bes
Bes i agresija su veoma česti pratioci razvoda. Bes tj. ekstremna ljutnja je veoma neprijatno i opasno osećanje, ali u ovoj situaciji je sasvim razumljivo. Rezultat je frustriranosti dece, čitav njihov život se menja, a pri tom njih niko ništa ne pita, da li žele promene i kakve promene žele. Naravno da će biti ljuti i besni. Bes najčešće izlazi na površinu kroz agresivnost. Agresija može biti usmerena prema vršnjacima, nastavnicima, rodbini, ali i prema roditelju, kako prema onom sa kojim dete živi, tako i prema onom koji je otišao. Često deca mogu da usmere agresiju prema roditelju koji je pokrenuo razvod i da ga proglase za glavnog „krivca“ i uzročnika svih problema. Osećanja besa i agresivnosti su neprijatna, kako za dete tako i za roditelja, ali ih ne treba gušiti niti potiskivati, već naučiti dete da ih ispolji na jedan primeren način, na primer kroz bavljenje sportom ili nekom drugom aktivnošću koju dete voli, kroz otvorene razgovore roditelja sa detetom. Ako već mora da bude besno, bolje je da dete bes i agresivnost usmeri ka spolja, ka drugima, nego ka unutra, ka sebi. Deca koja usmere bes ka sebi mogu početi da se samopvređuju što često može dugo vremena da ostane neprepoznato i kasnije da dovede do velikih teškoća. Imajte strpljenja, istrpite detetovu ljutnju i bes i naučite ga kako da se sa njima nosi.
Za kraj
Razvod pokreće niz neprijatnih, teških osećanja, onih osećanja koje svi želimo da izbegnemo. Ova osećanja se javljaju i jaka su u toku razvoda i neposredno po razvodu. Kasnije, kako deca rastu i život ide svojim tokom, posebno ako roditelji kvalitetno sarađuju iako su razvedeni, deca će prevladati ova osećanja i izrašće u zdrave, samopouzdane i sposobne ljude. Činjenica da su nečiji roditelji razvedeni ne govori ništa negativno o tom detetu, a ni o roditeljima. Deca iz razvedenih brakova imaju jedno važno životno iskustvo više u odnosu na decu iz potpunih porodica. Da li će ih to iskustvo ojačati ili oslabiti, zavisi od slučaja do slučaja. Kao što kaže izreka: „Što me ne ubije, ojača me“, tako i razvod može da ojača i odrasle i decu, ali može i da ih slomi i porazi. Šta će se od toga desiti odlučujete vi. Cilj mi je bio da vas upoznam sa onim što možete da očekujete u toku i neposredno po razvodu, kako biste se bolje pripremili doneli tu veoma važnu životnu odluku – otići ili ostati. Vi znate šta je najbolje.
