Svaki roditelj želi da od svog deteta stvori dobrog čoveka. Želi da njegovo dete bude srećno, zadovoljno, uspešno. U početku dok su deca mala, većini roditelja se čini da su na dobrom putu. Paze svoje dete, provode vreme sa njim, razgovaraju, savetuju i vide rezultate svoga rada. Put je prav, ravan, širok, pogled puca daleko. Ali, iznenada naiđe jedan težak deo puta, pun je uzbrdica i nizbrdica, pun rupa, kamenčića i kamenja, uzak, strm, na svakom koraku možete da se isklizate i sapletete, a magla se spustila, pa ne vidite ni prst pred okom, a nigde nema putokaza da vas usmeri. Pitate se da li ste i dalje na pravom putu? Sve ono što ste godinama stvarali kao da je u trenu nestalo. Preispitujete sebe, svoje postupke, posmatrate detetovo ponašanje pod lupom, a svaki njegov postupak vagate ne na običnoj vagi već na onoj preciznoj, apotekarskoj vagici koja meri i najmanje trunčice. Kao i uvek u životu i ovo će proći, opet će da vam svane, magla će se razići, a put će opet biti ravan, prav i širok.
Dok je dete u pubertetu, vaš odnos sa njim je na ozbiljnom testu. Jedno drugog posmatrate, procenjujete, testirate. Promena odnosa sa roditeljem je jedna od osnovnih karakteristika puberteta. Kod neke dece će ovaj period biti buran, intenzivan, iscrpljujući i za dete i za roditelja, a kod neke dece će proteći lako, glatko, bez većih trzavica, ali unutra, u deci doći će do promene odnosa prema vama. Jedan od osnovnih zadataka u ovom periodu je započinjanje psihološkog odvajanja deteta od vas i sticanje nezavisnosti. Dete treba da se oslobodi stanja zavisnosti prema roditeljima, a da istovremeno ostane u čvrstoj i bliskoj vezi sa njima.
Šta se menja u odnosu između dece i roditelja?
Dve osnovne promene u odnosu deteta prema vama tokom puberteta su: 1. prelazak sa jednostranog autoriteta koji ste kao roditelj imali nad detetom u stanje u kome imate autoritet nad detetom, ali i sarađujete sa njim, 2. promena u načinu na koji dete opaža roditelja kao ličnost, a ne kao figuru.
1. Prelazak sa jednostranog autoriteta koji ste kao roditelj imali nad detetom u stanje u kome imate autoritet nad detetom, ali i sarađujete sa njim
Od jednostranog autoriteta roditelja dete treba da pređe na stanje u kome postoji i autoritet roditelja i saradnja sa njim. Šta to znači? Dok je dete malo, vi ste za njega vrhovni autoritet – trava nije zelena zbog hlorofila nego zato što mama i tata tako kažu. Sve što roditelj kaže je zakon. Detetu ne pada na pamet da dovodi u pitanje vaše reči. Situacija je jasna – mama i tata savetuju dete, a ono ih sluša. To je jednostrani autotitet.
Sada se stvari „malo“ menjaju. Sve što vi kažete se ne uzima kao apsolutna istina, već se često dovodi u pitanje, razmatra, proverava. Dete želi da i vi uvažite njegovo mišljenje, da mu dozvolite da donosi odluke, da se i ono pita. Dete će vam dozvoliti, i potrebno mu je, da vi donesete odluke kada su u pitanju neke bitne stvari, ali mu je potrebna i sloboda da izrazi svoje stavove i da ih vi povremeno uvažite.
Vaš odnos više nije odnos velikog, svemoćnog roditelja i malog, bespomoćnog deteta, već liči na odnos dvoje relativno ravnopravnih osoba. Zašto kažem „relativno ravnopravnih osoba“? Zato što zaista ravnopravni nećete biti još dugo (ako ikada i budete), ali ta nesrazmera moći, uticaja, znanja, sposobnosti u vašem odnosu se smanjuje. Detetu je jako bitno da ga uvažavate, da ga pitate za mišljenje, da ga saslušate, da neke njegove argumente prihvatite. Ne treba da prihvatite svaki detetov predlog i svaku primedbu. Nekada će dete ići linijom manjeg otpora i želeće nešto što za njega nije dobro. Vi ste odrasli i odgovorni za dete i vi procenjujete i odlućujete šta je u detetovom najboljem interesu, ali možete i da čujete šta dete ima da vam kaže i da o tome razmislite. Ako neki detetu vrlo važan predlog odbijete, objasnite mu zašto to radite. Dete će se verovatno ljutiti, negodovati, svađati se, ali će na kraju prihvatiti vaš stav.
U ovom periodu deca su stalno na klackalici između potrebe da bude po njihovom i potrebe da ih roditelji usmere, da odrede šta im je dostupno i gde su granice. Ispuniti svaku dečju želju i hir, zarad mira u kući, nije dobro. Ovo je period kada se pravila i granice iz prethodnog perioda menjaju, postaju fleksibilnije, propustljivije, ali i dalje moraju da postoje. I dalje je roditelj taj ko treba da donese/promeni pravila i granice. I dalje je roditelj odgovoran za dete. Dati detetu slobodu da odlučuje o bitnim stvarima za koje nije dovoljno zrelo znači staviti preveliku odgovornost na njegova pleća. Pod tim ogromnim teretom dete može i da se slomi. Podelite teret sa njim, veći deo preuzmite na sebe, a njemu dajte parčiće, onolike kolike može da ponese. Vremenom će ti parčići biti sve veći i teži, ali na samom početku radi se više o mrvicama nego o parčićima. Vaš posao je da procenite koliko tereta dete može kada da ponese i da ga vremenom povećavate.
2. Promena u načinu na koji dete opaža roditelja kao ličnost, a ne kao figuru
Malo dete smatra da je njegov roditelj savršen, svemoguć. Mama i tata sve znaju, sve umeju, sve razumeju. Dete ima idealizovanu i nerealnu predstavu roditelja. U njegovim očima roditelj više liči na superheroja, nego na realnu osobu. Biti roditelj malom detetu je lepo, prijatno, inspirativno. Dete vam se divi, često vam kaže da ste najbolji na svetu, da vas voli, da je srećno što ste baš vi njegovi roditelji, da će kada poraste da bude kao vi. Ne postoji nijedan roditelj kome divljenje i jasno iskazivanje ljubavi njegovog deteta ne prijaju, daju vam snagu, greju srce.
Taman kada ste se navikli da budete savršeni i svemogući, dete počne da vam traži mane, slabosti, da vas suočava sa vašim sopstvenim nedoslednostima, da vas testira i procenjuje. Počne da vam skače po živcima, a najčešće skače tamo gde su vam živci najtanji. Nepogrešivo prepozna kada i gde treba da skoči, kada treba da sitno poskakuje, a kada baš da vas nagazi. Pitate se šta se dešava i gde ste pogrešili. Najčešće niste nigde pogrešili, već prolazite kroz pubertet.
Ako je roditelj grešio prema detetu, na bilo koji način u prethodnom periodu, sada će doći vreme za naplatu računa. Svi problemi koji su bili potisnuti i nerešeni će izbiti na površinu, kao kada vulkan eruptira, kao kada cunami ruši sve pred sobom. Činiće vam se da je i vaš višegodišnji trud nestao u paramparčad. U ovom slučaju roditelj će morati da se preispita, da razmisli o sebi, o detetu, o ispravnim i pogrešnim postupcima i da dosta toga menja. Trebaće vam mnogo volje, snage, takta, upornosti i strpljenja. Greške mogu da se isprave, ali ćete morati da se dobro potrudite. I onim roditeljima koji nisu pravili greške, bar ne velike, treba dosta snage, strpljenja i upornosti.
Ovo je period kada dete počinje da vas posmatra drugim očima. Počinje da vas doživljava kao ljude od krvi i mesa, a ne kao idealna bića, kao savršenstvo. Da bi to moglo da uradi dete mora da osvesti i vaše mane, slabosti, nedostatke, strahove, nemoći. Slikovito rečeno, dete vas sa prestola na kome ste godinama boravili baca na samo dno, da bi vas na kraju uzdiglo na onu visinu koja je baš po vašoj meri. Od savršenog i idealnog bića, postajete neko ko ništa ne zna, ko je nekompetentan, nesposoban, nebitan, da biste na kraju bili ono što zaista i jeste – osoba sa svojim vrlinama i manama, snagama i slabostima, sposobnostima i ograničenjima. U detetovim očima, vi postajete ljudsko biće, a ne ideal.
Važno je da znate koliko ste važni svom detetu
Na kraju, mislim da je neophodno da znate sledeće – iako možda ne izgleda tako na prvi pogled, vi ste svom detetu i dalje užasno mnogo važni. I dalje mu je potrebno da ga podržite, da mu kažete da ga volite, da ga pohvalite kada zasluži, da ga kaznite kada zasluži, da ga usmerite i savetujete. Vi ste i dalje najvažniji uzor svom detetu i ono se ugleda na vas i odmerava i procenjuje sebe prema vama. Imajte to na umu i razmislite kakav primer mu dajete.
