Kad učiteljica pita svoje učenike ko će da odgovara, uvek će nekoliko đaka odmah podići ruku, neki će čak poskakivati od nestrpljenja da što pre budu prozvani, a neki će ćutati, skupiti se, samo što se pod klupu ne sakriju. I kad god učiteljica pita ko će da odgovara, uvek se jave isti đaci, a isti ćute. Da li to ima veze sa njihovim znanjem? Najčešće ne. Oni što ćute nekada mnogo bolje znaju od onih koji prvi podižu dva prsta visoko u vazduh. Onda će ta deca da porastu i kao odrasli biće verovatno isti. Oni što su prvi podizali dva prsta, verovato će prvi prihvatati šefov predlog da obave neki posao, a oni što su se krili pod klupu će i dalje da ćute i čekaju.
Kada prijatelji predlože da se ide negde na izlet, letovanje, putovanje, posetu – zna se ko će odmah prihvatiti, a ko će morati da razmisli. Kada treba da se raspremi kuća, neko odmah kreće u akciju, a neko mora da je isplanira. Kada dobiju dobru priliku za posao, neki je odmah zgrabe, a neki je razmatraju sa svih strana po više puta, dok prilika ne prođe. Šta god treba da se uradi, uvek je isto – jedni rade, a drugi čekaju.
O čemu se tu radi? O znanju, sposobnostima, vrednoći, ambiciji, želji za isticanjem, dominaciji? Uglavnom ne. Radi se o metaprogramu „način delovanja“.
Metaprogram: „Način delovanja“
Ovaj metaprogram pokazuje kako osoba preduzima akcije – da li odmah počinje da radi ili čeka, razmišlja, pa deluje.
Imajući u vidu način na koji preduzimamo akcije ljude delimo u dve krajnje grupe:
1) „proaktivni“ – oni koji odmah podižu dva prsta, prihvataju predloge, kreću da rade šta god to bilo, preuzimaju inicijativu i odmah deluju;
2) „reaktivni“ – oni što se kriju pod klupom, sede i čekaju, razmišljaju, čekaju da vide šta će i kako će drugi da urade, pa se tek onda pokreću.
Za prepoznavanje ovog metaprograma nema specifičnog pitanja, posmatrate ponašanje ljudi i obraćate pažnju na reči koje koriste. Kada, na primer, kod mene u školu stigne konkurs za finansiranje nekog novog projekta, neko će reći: „Vau, novi projekat, hajde odmah da radimo, krećemo, bacajte se na posao da što pre završimo, hajde, ne gubite vreme“. A neko će reći: „Aha, novi projekat, o čemu se tu radi, da prvo dobro pročitamo uslove, a do kada je rok da opet razmislimo, treba da to uradimo, ali da prvo dobro razmislimo šta možemo da uradimo, a šta ne, nema potrebe da žurimo, bolje da sačekamo nego da žurimo, pa da nešto pogrešimo, a da možda još jednom razmislimo o svemu“.
„PROAKTIVNI“
Ovo su ljudi od akcije. Odmah rade. Oni započnu akciju, a da nisu detaljno analizirali situaciju. Ne čekaju tačna uputstva o tome šta i kako treba raditi, već odmah počinju. Oni ne gube vreme, oni rade.
Kako ćete ih prepoznati: Koriste reči kao što su: kreni, idemo, akcija, hajde sad, uradi to, baci se na posao, preuzmi kontrolu. Njihove rečenice su kratke, jasne, potpune, direktne. Govore kao da oni kontrolišu svet, da od njih zavisi kako će se događaji odvijati. Često govore brzo, nestrpljivi su, kuckaju olovkom, puno se kreću i ne mogu da sede duže vreme, kao da stalno dodaju gas i žele da idu sve brže i brže.
Kako ih motivisati: Njih nije teško motivisati. Samo im malo privucite pažnju, predložite im da preuzmu inicijativu, zašto da čekaju kada mogu to odmah da završe, neka preuzmu vođstvo, upravo sada je najbolje da to urade, neka ne čekaju bolje je da požure. I hoće, požuriće, dodaće gas i uradiće šta treba.
„REAKTIVNI“
Nekada se u NLP literaturi nazivaju i „reflektivni“. To su „ljudi od razmišljanja“. Oni moraju dobro da razmisle pre nego što nešto urade. Ne reaguju na prvu loptu. Mogu svašta da budu, ali brzopleti – ne. Često čekaju da neko drugi uradi to što i oni treba da urade, kako bi mogli da procene situaciju i reaguju kada budu spremni. Treba im mnogo vremena i razmišljanja da bi doneli odluku. Nekada mogu da razmišljaju, razmatraju, vagaju za i protiv do u beskonačnost.
Kako ih prepoznati: Koriste reči kao što su: treba uraditi, moralo bi nešto da se pokrene, treba proučiti podatke, treba razmotriti za i protiv, da vidimo kako će se stvari odvijati, strpljivo, polako, da sačekamo svoj trenutak. Njihove rečenice su nepotpune, govore kao da ih svet kontroliše, kako da im se stvari događaju bez ikakvog njihovog uticaja. Oni stalno drže nogu na kočnici, stalno koće, usporavaju, vuku unazad, vraćaju na staro.
Kako ih motivisat: Treba im dati vremena da razmisle jer ne mogu da deluju bez razmišljanja i pripreme, ali im se to vreme može ograničiti. Dajte im potpune podatke kako bi mogli da ih prouče. Kada su proučili podatke i kada je isteklo vreme za razmišljanje, naglasite im da je pravo vreme da to urade, da sada kada su sve analizirali i razumeli, kada su sve uzeli u obzir, kada su razmislili o svojoj reakciji, treba da urade to što treba.
Za kraj
I proaktivni i reaktivni su krajnosti, većina nas je negde između, i tako i treba da bude. Važno je da znamo kako, kada i zašto ćemo da se pokrenemo ka određenom kraju kontinuuma. I jedna i druga krajnost imaju i prednosti i nedostatke. Zamislite kako je zanimljivo kada jedna proaktivna i jedna reaktivna osoba treba da sarađuju i da zajedno obave neki posao. Onom reaktivnom, proaktivan izgleda kao brzoplet, nepromišljen, trči kao june pred rudu, stalno žuri i nabija mu pritisak, neodgovoran i uopšte ne razmišlja o posledicama. Proaktivnom njegov reaktivan kolega izgleda kao davež, gnjavator, sporać, stalno mu smeta, nesposoban je da donese odluku i da bilo šta korisno uradi, gubi vreme na silno razmišljanje i predviđanje onoga što se nikada neće desiti, samo ometa i vuče unazad. Ako i jedan i drugi imaju bar minimalne informacije o ovom metaprogramu, moći će bar malo bolje da razumeju drugu stranu, a i da bar za nijansu sebe promene. Ako to ne znaju, zabava je na vidiku.
Bolje razumem ove moje, reaktivne, znam kako dišu, znam šta se sve u njima odvija, ali sada znam i koliko možemo da gušimo i nerviramo okolinu. Sa nama nije lako, ali ni nama nije lako. Ja sam bila jedna od dece koja nikad nisu podizala ruku da odgovaraju, a znala sam. Ja sam uvek ona koja koči i koja mora da prouči uslove svakog novog projekta kao da joj život od toga zavisi. Sada pokušavam da to promenim, da se koračić po koračić pomerim ka onom proaktivnom kraju. Nikada neću biti od onih koji će da se ozare i skaču od sreće kada treba nešto da urade, ali ne moram ni uvek da zavapim: „Stani, nemoj, sačekaj!“ Dokle ću stići, to ne znam. Važno je da se krećem. A, ako mogu ja da se menjam, možete i vi. Samo napravite prvi korak.
